GORIŠKA BRDA SE NE MOGU KOPIRATI

Slovenački vinar Marjan Simčič čest je gost Beograda. Ovdašnja vinska publika ga voli, a voli i njegova vina. Međutim, to nije nikakav kuriozitet, jer je Simčičevo ime dobro poznato širom vinskog sveta, a njegova vina redovno se nalaze na top listama najboljih na svetu, veoma često opisivana i ocenjivana od strane najpoznatijih globalnih vinskih pera. Njegova vina iz linije Opoka jednako cene i Džejms Sakling, i Džensis Robinson, i Parker, i Džejmi Gud i Luka Gardini, i Decanter i Wine Spectator.

Vinarija Simčič smeštena je u Goriškim brdima, slavnom slovenačkom vinskom regionu na granici sa Italijom, poznatom po odličnim rebulama, merloima, šardoneima, sovinjonezu, kaberneu i pinou. Zahvaljujući sjajnoj Sonji Stojić i kompaniji 105paopet, izvanredno organizovanu vertikalnu degustaciju Simčičevih šardonea i pino noara u beogradskom restoranu Gilda, iskoristili smo za iskren i nadahnut razgovor sa čuvenim vinarom.

Zamisli da osobi koja se prvi put sretne sa vinarijom Simčič, treba da objasniš sebe, svoj pristup vinarstvu i svoja vina. Šta bi rekao toj osobi?

Pravim vrlo prirodna i vrlo klasična vina, kompleksna i precizna, sa najvećim mogućim uticajem teroara, karakteristika same zemlje, mikrolokacije i klime. Nije lako postići da biodinamička vina budu precizna i čista. Moja su vina ekstremno suva. Ne volim šećer u vinu i zato pravim vina koja imaju od 0.9 do 1.2 grama šećera. Tokom fermentacije mešam talog, dodajem kiseonik da bi kvasci imali snagu da konzumiraju sav šećer. Pogotovo u poslednjih deset godina ne želim da vina imaju jaku aromu drveta. Nekada koristim i beton da bi vina mogla da budu izložena mikrooksigenaciji, a da ostanu neutralna. U inoksu vino ostaje neutralno, ali ne diše. Zato inoks koristim za kupaže i sveža vina sa manje fenola i tanina, napravljena od grozdova iz mlađih vinograda, koja brže izlaze na tržište. Kod ostalih vina, zavisi od sorte. Recimo, rebulu stavljam u betonska jaja ili u terakotu, u amfore, gde je proces oksidacije jači. Novo drvo dobro diše, ali ono ima prirodne tanine koji menjaju karakteristike vinu. Ja želim da moja vina imaju karakter i sortnost grožđa i jasan uticaj zemlje sa koje dolaze.

Često koristiš izraz “prirodna vina”. Znaš i sam da postoji dosta kontroverzi oko toga, posebno što su vina pod tim imenom ponekad prepuna mana. Tvoja vina su drugačija, uvek precizna i čista…

Zbog toga na etiketama nemam nikakvu oznaku tog tipa. Ako neko pogleda našu veb stranicu ili dođe u našu vinariju, on će videti da radimo “superorganik”. To radim zbog kvaliteta grožđa. Da nemam tako dobro grožđe, ne bih pravio takva vina. Ne želim da uđem u grupu o kojoj govoriš, među vinare koji su juče počeli da rade, to nije za mene i moju porodicu koja radi pet generacija na istoj lokaciji. Nisam u fazonu da je vino mutno, da ima talog i mane. Zato i ne ističem podatke o biodinamici i “organik” proizvodnji. Moje vino u čaši mora biti čisto i zdravo, ali popij bocu pa ćeš videti kako ćeš se osećati sledećeg dana. Jako pazim na to. Posle takvog vina se možeš sutra probuditi bistre glave i želećeš da se ponovo vratiš tom ukusu i mirisu. Obožavam svoje vino, pijem ga svakog dana, i sada mi organizam ne da da pijem vina sa puno hemije.



Slovenija se pozicionirala na globalnoj sceni kao premijum vinska destinacija. Kako je slovenačka vinska industrija došla do takve pozicije?

Slovenija je i u bivšoj Jugoslaviji, koja je imala 22 miliona stanovnika, bila poznata po vinima i kvalitetu. Kada sam krajem osamdesetih i početkom devedesetih sa svojim ocem počeo da se bavim vinarstvom, bio mi je izazov da pravim dobra vina i plasiram ih na međunarodno tržište. Mi iz Goriških brda, Štajerske i Vipave bili smo pioniri privatnog vinarstva, mimo zadruga i velikih sistema i prvi koji su počeli da izvoze. Tek osamdesetih godina dozvoljeno je takvim vinarijama da prodaju vino pod svojim etiketama. Do tada, vino iz porodičnih vinarija prodavano je gostionicama kao rinfuzno.

Slovenija i danas uvozi dosta vina, i to najviše za police supermarketa, ali i nešto premijum vina, najviše zbog turizma koji je na visokom nivou. Slovenija je sada i u Mišlenovom vodiču, postali smo i gastronomska regija. U mesta kao što su Goriška brda dolaze gosti koji traže kvalitetnu ponudu. I sam sam bio vlasnik jedne enoteke i restorana i insistirao sam da karta vina bude internacionalna. U samom srcu Goriških brda imao sam rizlinge iz Nemačke, veltlinere iz Austrije, vina iz Pijemonta, Toskane, velikih regija Francuske... Ako želiš vinsku kulturu, mora biti puno vina na tržištu. U bivšoj SFRJ politika je dirigovala velikim kombinatima i zadrugama da prave konzumna vina koja će zadovoljiti celo tržište. Svakom tržištu potrebna su vina iz svih kategorija, od konzumne do najviše, ali zaista nije u redu da se u regijama kao što su Vipava i Goriška brda prave masovna, jeftina vina. Ne možemo mi biti konkurent Španiji, Makedoniji ili Venetu, gde su ravnice i prinos je petnaest tona po hektaru i gde puno manje košta proizvodnja.

Srbija je sada u periodu kada bira svoj vinski put i gradi identitet, a vinari se često ugledaju na slovenačke. Da li je to ispravna strategija za budućnost i kakvo je tvoje viđenje naše vinske scene?

Vaše tržište raste, a pogotovo u Beogradu i vidim da vinari nemaju problema u prodaji. Znam kako ste vi počeli sa vinom u savremeno doba, ali znam i kako je bilo ranije, još je moj otac osamdesetih radio sa Srbijom. Do pre dvadeset godina vina su kod vas uglavnom bila čista industrija uz ponekog malog proizvođača sa pitkim vinom. Puno ste odmakli od toga. Podrumi su vam sad modernizovani, kao i tehnologija, a sada je vreme da se napravi malo reda, da se vidi koje su sorte preporučene a koje ne. Sada je vino postalo pravi biznis, ali tržište neće znati šta su dobra lokalna vina ako ne bude dovoljno učilo. Vino i gastronomija su kultura naroda a ne samo posao. Još uvek se sve sadi svuda i u tom miksu i Vavilonu teško ćete izgraditi identitet i vina plasirati na druga tržišta. Sa vašim autohtonim sortama treba puno raditi ako se želi kvalitet. Za premijum vina potrebna je vrhunska lokacija, smanjenje rodnosti koje koncentriše vino i daje mogućnost da sirovina razvije karakter velikog vina. Tako i sa prokupcem treba početi. Meni je otac pričao da ta sorta daje dobra vina, ali treba pametno saditi tamo gde treba.

Kod vas i internacionalne sorte daju dobre rezultate i imaju tržište, ali da biste imali dobru priču morate početi sa lokalnim sortama. Jedno je raditi za domaće tržište, ali ako želite da idete napolje - a imate mogućnosti za to - treba da radite lokalne sorte. Ja vina prodajem na 43 tržišta širom sveta i zato imam međunarodno ime. Prava nagrada je prodavati na tržištima na kojima ima vina iz celog sveta. Pričam o Francuskoj, Kaliforniji, Njujorku... Ako tamo prodaješ vina, nešto si napravio. Morate stvoriti strategiju, preko vaših instituta za vinogradarstvo, ali i medija. Morate da razgovarate, vidite šta je dobro a šta ne, i da to menjate.



Goriška brda su regija iz koje istovremeno dolaze i odlični sovinjoni i šardonei, i merloi i pinoi. Ipak, za šta su Goriška brda najviše pogodna?

Najviše su za rebulu. Goriška brda nisu svuda ista. Imamo stotine brežuljaka i malih dolina i svaki taj brežuljak je poseban, a sve njegove padine različite su. I sastav zemlje menja se po visini. Gde su samo ravnice, tu nema tih mogućnosti kao u Brdima. Drugo, mi smo na spoju dve klime. Sa jedne strane uticaj Alpa, a sa druge Mediterana. To nam daje veliko bogatstvo i širinu koja se ne može kopirati. Dok nije posetila Brda, Džensis Robinson nije verovala da se na jednom mestu mogu na ovakvom nivou praviti i pino noar, i sovinjon, i merlo i šardone, pitala se gde su ti vinogradi koji to omogućavaju. Stvarno verujem u rebulu i imam je najviše u vinogradima. Sadim je za svog sina, da ima od čega da pravi kvalitetna vina. Rebula ne može svuda da raste, ne može u niziju i tešku zemlju. Vidim da joj ne smetaju ni klimatske promene, podnosi sušu i toplotu.

Tvoja vina su redovno visoko ocenjivana i od uticajnih vinskih znalaca i na takmičenjima i vlada konsenzus da praviš velika vina. Šta je za tebe veliko vino i koliko ti znače priznanja?

Najveći kompliment je onaj koji ti daju ljudi koji imaju mogućnost da probaju šta žele. Kompliment je kada ponovo traže tvoje vino i kada ga hvali neko za koga znam da je probao zaista puno. Najviše volim kada zadovoljim nepca ljudi sa najstrožijjim kritičkim sudom. Želim da prodajem vina na zahtevnim tržištima, da ih kupuju oni koji znaju da cene to što radim. To mi je najbolje priznanje i pokazatelj da pravim dobra i velika vina.